“Zadavao mi je nemoguće laboratorijske zadatke koji su i njemu samom bili nerešivi, konstantno me ispitivao, zbog njega sam sate i sate provodio u laboratoriji nakon napornog kliničkog rada. Često me pacijentima predstavljao sa izvesnom dozom omalovažavanja, kao osobu koja dolazi iz malene i nerazvijene Srbije, dok bi već u sledećem trenutku govorio da sam njegov najbolji asistent, bio je potpuno nepredvidiv. I sve to sa pravim razlogom i plemenitim ciljem.“
Kada dolaziš na edukaciju u Njujork, tu veliku jabuku i neformalnu prestonicu sveta, nema sumnje da dolaziš na pravo mesto, “Top of the mountain”. Ali, nekako sam tek nakon mesec dana uspeo da shvatim kakav je pogled odozgo. Od malena smo se pod uticajem američke pop kulture, hteli mi to da priznamo ili ne, često poistovećivali sa likovima iz holivudskih filmova, tako da slobodno može da se kaže da je Njujork drugi grad svih nas. To je grad koji svi najbolje poznajemo posle onog grada u kojem smo se rodili i u kojem živimo. Poznajemo ga čak i ako nikada nismo bili u njemu.
Dolazim iz Niša, velikog grada u kome sam završio Medicinski fakultet, kao i specijalizaciju na Kliničkom centru, tokom koje sam puno vremena i truda uložio u sopstvenu edukaciju. Na jednoj privatnoj klinici u Beogradu sam proveo dve godine, učeći od dva poznata hirurga i izuzetna stručnjaka (iz SAD i Švedske), boravio sam tri meseca u Kliničkom centru u Beogradu, edukovao se u Bremenu u Nemačkoj, završio Evropsku vitreoretinalnu školu, boravio u najboljoj privatnoj očnoj klinici u Atini, učio od američkih đaka sa Harvarda, bio kod izumitelja laserskog skidanja dioptrije na Kritu, završio više praktičnih kurseva iz oblasti hirurgije zadnjeg segmenta oka, boravio na preko 20 kongresa i sastanaka posvećenih mojoj izabranoj oblasti.
Navedeno iskustvo mi je pružilo dosta znanja i samopouzdanja, te sam u Njujork došao bez ikakvog kompleksa, misleći da nema puno stvari u oftalmologiji koje već ne znam. Naviknut na težak rad, da pregledam i preko 50 pacijenata dnevno, da provodim cele dane u operacionoj sali, edukovan za tešku hirurgiju u oftalmologiji, mislio sam da ću biti i bolji od kolega iz Amerike i imati više znanja, da ću se pokazati u najboljem svetlu. Uz sve to, imao sam i pisma preporuke od vrhunskih evropskih stručnjaka.
Međutim, tamo nikoga ne zanima ni šta znaš, niti koliko si dobar, ni u hirurgiji ni u bilo kojoj drugoj grani medicine. Njih ništa ne može da impresionira, a vrlo brzo sam razumeo i zašto. Svi su bili podjednako dobri kao ja, zato su se i nalazili tamo. U početku nisam odmah uvideo da je to jednostavno skup najboljih, samim tim te ljude nije bilo lako impresionirati. To su bili doktori koji nemaju, odnosno imaju pravo na samo par grešaka. Najpre sam ovde napisao da nemaju pravo na grešku, ali svi greše, to je ljudski i tamo sam između ostalog i to naučio i uvideo u sopstvenoj karijeri.
Dakle, New York je mesto gde moraš da se razlikuješ, gde moraš biti vanserijski talenat da bi uspeo, da pored svega imaš još nešto što te izdvaja, čime pokazuješ da si bolji od najboljih. Priznajem, nije lako, naprotiv, ali zato je izazov još i veći.
“Nisam očekivao da ću nakon pola dana provedenog u operacionoj sali, drugu polovinu provoditi u laboratoriji.”
Imao sam osećaj da me direktor odeljenja ne voli. Postavljao mi je neka, u tom trenutku, preteška pitanja, na koje ja, iako pun sebe, nisam imao odgovore, a oni leže u bazičnoj nauci. Za kliničko znanje me niko nije pitao, podrazumevalo se da to znam, kao i ostali. Da bi se razlikovali, ljudi istražuju, pomeraju granice medicine, pored redovnog bavljenja kliničkom praksom neprestano teže ka novim saznanjima i novim istraživanjima.
Direktor mog odeljenja i čovek koji je direktno pratio moj rad je poreklom iz Turske, znao je sve o mojoj zemlji, čak je i o mom rodnom gradu znao sve do detalja. Teško je bilo sarađivati sa njim. Provocirao me je često istorijskim pitanjima koja imaju i političku konotaciju, ali na te provokacije sam vešto odgovarao da se politikom ne bavim i da me to ne interesuje. Uvek mi je postavljao jedno dodatno pitanje na koje nisam znao odgovor, kako bi mi pokazao koliko on zna. Pitao sam se zašto mi ne dozvoli da se pokažem, jer i ja sam imao zavidno iskustvo. Mlad sam, došao da učim, poštujem autoritete, tražio sam znanje od njih. On je neosporno pametniji i iskusniji od mene. Potiče iz turskog sela, završio je fakultet u Istanbulu, jednu specijalizaciju iz oftalmologije u Kopenhagenu, nakon toga je živeo u Parizu gde je započeo subspecijalizaciju iz retinalne hirurgije, došao na istraživačko usavršavanje u Ameriku, tu ponovo specijalizirao i oftalmologiju i internu medicinu i završio još dve subspecijalizacije, tj. dva hirurška treninga iz oftalmologije, bio je direktor odeljenja u Luisvilu (Kentaki) i sada je u Njojorku i to ne bilo gde, već na čuvenom Kolumbija Univerzitetu. Kao neko ko se celog života dokazivao, prirodno je da i dalje neguje takmičarski duh i želeo je da pobeđuje.
Bio sam izuzetno demotivisan, osećao sam se loše i često mi se nije išlo ni na posao jer on voli da priča samo o stvarima koje niko sem njega ne zna, čak ni ostali profesori na jutarnjem sastanku, a ja sam mu stalno bio na nišanu. Zadavao mi je nemoguće laboratorijske zadatke koji su i njemu nerešivi, ispitivao me, provodio sam zbog njega sate i sate u laboratoriji nakon kliničkog rada. Često me pacijentima sa omalovažavanjem predstavljao, jer dolazim iz Srbije, a u sledećem trenutku bi govorio da sam njegov najbolji asistent, bio je potpuno nepredvidiv. Bez obzira na sve, vremenom sam bio sve uporniji, postavljao pitanja, inicirao komunikaciju i diskusiju u želji da dobijem sve potrebne odgovore.
Činilo mi se da ga mrzim, ali i da mu se iskreno divim. Kako i ne bih – izuzetno je uspešan, što ja jako poštujem.
Pored svog ličnog uspeha, uspeo je i svoju decu da usmeri na pravi put – njegova ćerka studira medicinu na Kolumbija Univerzitetu, a sin specijalizira radiologiju. Postao je deda par meseci pre toga, njegova supruga je, takođe, oftalmolog profesor na Kolumbija Univerzitetu. Govori nemački, francuski, turski i danski jezik, zna da mi kaže “dobro jutro” i “doviđenja” na srpskom, poznavalac je umetnosti, svira klavir. U svojoj 55. godini ide na časove plesa sa svojom suprugom, pored svega toga bavi se slikarstvom i džogira svakog jutra…
Bilo je nemoguće oduševiti takvog čoveka.
Ipak, uspeo sam da se bez kompleksa vratim u Niš, čak sa većom željom za uspehom, jasno zacrtanim ciljevima na naučnom, profesionalnom i što je još važnije – ličnom planu.
Zahvalan sam profesoru na zadatim ciljevima i neprocenjivom iskustvu i znanju koje sam stekao. Iako je bio prestrog u odnosu prema meni, moj mentor je znao da sam dobar retinalni doktor, da zaista poznajem oblast kojom se bavim, ali je bio svestan i svega što ne znam. Na ta pitanja koja mi je postavljao nije ni očekivao da znam odgovor, već je želeo, i u tome je i uspeo, da me podstakne da se pored kliničke medicine bavim naukom i istraživanjima.
Nakon svega, zahvaljujući njemu sam i ja postao bolji.